Romanticna pisma decku kojeg volim

Želimo da verujemo da među vama ima onih koji su izrazito romatični, što bi se reklo romantičari do srži, jer koliko god tehnologija napredovala, a pisma postajala „zastarela forma“ nežnih osećanja, romantika nikada neće biti prevaziđena! A prilika za pisanje romantičnog pisma možete, a i ne morate imati. Kada su osećanja istinska, onda je svaki trenutak prava prilika da ih iskažete, pa makar i samo rečima, pa makar i samo u pismu. No, naravno, nemojte ni bukvalno shvatiti ovaj pojam romantičnog pisma. Neće to biti prepiska kakvu su imali Napoleon i Žosefina ili Ana i Dostojevski ili Niče i Lu Salome. Biće to niska nežno satkanih reči u maloj dužoj formi poruke, koju smo mi nazvali pismo. 😊

• Dragi moj, mili moj, dušo moja, ljubavi… Kojim bih te sve rečima nazavala, kojim bih ti se rečima obratila, postoji li reč kojom bih te dozvala i ujedno rekla koliko te volim? Rekla bih da ne, a ne znam ni sa koliko više reči bih to mogla iskazati. Kada bih mogla i znala da opišem našu ljubav, premašila bih sve pesnike sveta! A to ne želim! Nas dvoje smo samo dve duše koje su u jednom momentu života splele i prepoznale očima, prepoznale pogledom. Ti si moje razuveravanja od svega. Ti si buđenje moje svesti. Ti si Ljubav. Ti si je satkao za mene, sačuvao i čekao. Čekao da se sretnemo, da te uhvatim za ruku, da mi skloniš pramen kose iza uha, da se dodirnemo usnama. I ti ja, običnjaci, pomalo zanesenjaci, mi smo dve duše, jedno telo ili dva tela, jedna duša, kako bilo, ma kako god mudraci to govoroili i nazivali… ja znam da ti razumeš šta hoću da kežem. Uvek si razumeo, uvek si razumeo jednim pogledom, jednim dodirom, jednim zagrljajem, jednim poljupcem. U noćima, kada smo se osećali kao da smo poslednje lutalice na ovom svetu, u jutrima kada nas je budilo sunce, kada su nas budile kiše i vetrovi. I ako u jedno VOLIM TE, može da stane sva ljubav koja postoji na ovom svetu, onda samo želim da ti kažem da te od volim te, Volim jače…

• Ti. I samo ti i niko drugi. I nijedan drugi osmeh i nijedne druge oči i ničije ruke. Ti i samo ti, dovoljni su da svet postoji, dovoljni su da moj svet postoji. A znaš li šta volim? Volim kad ujutru ustaneš, onako čupav, pospan, sanjiv, a miris kafe širi se našim stanom. Jednom rukom držiš moju šoljicu kafe, drugom rukom me privlačiš k sebi i ljubiš u čelo. Volim kad idemo ulicama, onim tvojim ulicama, za koje nikada ne bih znala da postoje, onim malim ulicama, uskim, zelenim, punim krošnje. Držiš me za ruku, ne verejuem ti da znaš kuda me vodiš, kuda idemo, a ti se smeškaš  kažeš „ma na pravom smo mestu, veruj ti meni“ i ja ne znam da li da verujem da se nismo izgubilo, ali verujem da znaš kuda idemo i uvek nekako stignemo na odredište. Onda se smeješ, smejem se i ja. Ljubimo se, kao da nikog nema. Volim kad legnemo na spavanje, prozor je otvoren, opominješ me da ga zatvorim, ja tvrdoglava uvek ostavim, trzaj hladnoće me probudi, a onda osetim tvoju ruku kako me pokriva. Volim što me uvek čekaš. Dok se šminkam, dok jedem, znaš i sam koliko sam spora, dok se oblačim, dok se kupam. I uvek negde žurimo i uvek negde kasnimo i svi nas opominju, ali tebe baš briga. U tom čekanju ja vidim tvoj osmeh, ja bidim tvoju ljubav, ja vidim tvoju nežnost. Koliko li je stvari na ovom svetu koje volim kod tebe, kod nas, mogu li se one opisati, prepričati, izraziti rečima. Ne znam. Ali znam, znam da moj svet počinje tamo gde tvoj osmeh izlazi i završava se tamo gde tvoj osmeh zalazi.
• Da li znaš koliko sam te čekala? Možda već od onog trenutka kada si došao na svet, a ja još nisam ni bila rođena? Da li znaš koliko sam te oduvek želela? Onoliko koliko je žedna voda čekala kišu, onoliko koliko je ruža čekala rosu, onoliko koliko je zemlji potrebno da se okrene oko sunca i još dva puta više i još pet puta više, ma sto puta više! A da li znaš koliko te volim? Ne znaš. Ne znam ni ja. Ne znam da li iko zna. A htela bih da zna, htela bih da ceo svet zna da niko nikog ne voli kao tebe ja. Mogla bih da se popne na najvišu zgradu na svetu i da vičem tvoje ime i v o l i m  t e, mogla bih da se popnem i na Mont Everest i da vičem tvoje ime i v o l i m  t e. Mogla bih da preplivam sva mora i okeane i da svim ribama kažem volim te, da obiđem sve šume i prašume i opet da kažem volim te. Ali ne znam, ne znam da li bi i tada znao koliko te volim, da li bi tada znala da te toliko volim i više, ma dva puta više, pet puta više, ma sto puta više. Kada bih uzela papir i pisala ove reči, ceo jedan moj život ne bi bio dovoljan da ispišem koliko te volim. I htela bih i pesmu da ti pevam. Pesmu o tvojoj dobroti, o tvojoj nežnosti, o tvojoj podršci, o tvojoj ljubavi o silini i dejstvu tvog zagrljaja. Htela bih i pesmu da sviram i pisma da pišem. I sve dok me ima, i sve dok dišem iz dana u dan, volim te sve više…